Ирина Антанасиевич
Ирина Антанасијевић руски је и српски филолог, књижевни критичар, преводилац. Доктор филолошких наука од 2002. и професор од 2004. године. Почасни доктор Тјумењског универзитета. Научна интересовања: фолклор и постфолклор, визуелна књижевност и визуелни текст, поетика стрипа, илустрација, књижевност за децу, историја руске емиграције.
Рођена у граду Северодоњецк, Луганска област, Украјинска ССР, СССР. По доласку у Југославију живела је у Сплиту, а од 1991. до 1999. у Приштини. Радила је као лектор, а затим асистент за руску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Приштини. Тезу „Пејзаж у руском и српском епском“ одбранила током бомбардовања Југославије, 1999. године.
Професор руске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Члан Уређивачког одбора часописа Градина до 2009. Члан Уређивачког одбора часописа Facta universitatis до 2010. Главни уредник часописа Славистика. Директор Руског научног института. Члан Управе Славистичког друштва Србије.
Одликована државном наградом Руске Федерације „Пушкинова медаља“ 2021. године за велики допринос промоцији руског језика и културе у Србији. Награђена највишим одликовањем Федералне агенције за питања руских сународника у иностранству „Россотрудничество“ 2025. године – медаља „За јачање мира, пријатељства и сарадње“.
Посветила је низ истраживања стваралаштву и судбинама уметника руске емиграције који су били зачетници југословенске школе стрипа (Јуриј Лобачов, Константин Кузњецов, Николај Навојев, Иван Шеншин, Алексеј Ранхнер, Сергеј Соловјов, Владимир Жедрински и др.).
Бави се истраживањима симболичног простора културе. Аутор је чланака на тему културе руске емиграције. Позната и као аутор руско-српско-руског лексикона.
Ирина Николаевна Антанасиевич — русский и сербский филолог, литературовед, переводчик. Доктор филологических наук (2002), профессор (2004). Почетный доктор Тюменского университета.
Специалист в области русской литературы, визуальной культуры, поэтики комикса, фольклора.
Родилась в городе Северодонецк (УССР). Жила с семьей в городе Сплит (СФРЮ. Хорватия). Во время войны в качестве беженца оказалась в Приштине (Косово и Метохия). Работала сначала лектором, а затем преподавателем русской литературы на филологическом факультете Приштинского университета. Кандидатскую диссертацию «Пейзаж в русской и сербской эпике» защитила во время бомбардировки Югославии, 1999.
Преподаватель русской литературы на филологическом факультете Белградского университета. Член редакции сербского литературно-художественного журнала «Градина» (до 2010 года) и университетского журнала «Fakta Universitatis» (до 2010 года). Главный редактор журнала «Славистика». Директор Русского научного института. Член Организационного комитета Общества славистов Сербии.
В 2021 году удостоена государственной награды Российской Федерации «Медаль Пушкина» за большой вклад в продвижение русского языка и культуры в Сербии. В 2025 году награждена высшей наградой Федерального агентства по делам соотечественников за рубежом «Россотрудничество» – медалью «За укрепление мира, дружбы и сотрудничества».
Посвятила ряд исследований творчеству и судьбам русских художников-эмигрантов, стоявших у истоков югославской школы комикса (Юрий Лобачев, Константин Кузнецов, Николай Навоев, Иван Шеншин, Алексей Ранхнер, Сергей Соловьёв, Владимир Жедринский и др.)
Занимается исследованиями символического пространства культуры. Является автором статей по культуре русской эмиграции. Также известна как автор русско-сербско-русского лексикона.
